Više ne prolazim ulicom Dositejevom i nema pojma kad netko pita gde je to… Stvarno sam brojao tih 206 koraka duljinu tog sokaka. Ne volim Januar njegovu pjesmu prvi put otpjevati u Novom sadu i odmah u ulici po kojoj sam pamtio neke moje Olivere, Dubravke, Maje, Ivane, svaki put kad bi mi panonski mornar stavio svoj stih u glavu i šaptao više te ne vole… Morao sam to.
Novi sad. Vojvodina. Mirno je. Lipo, pitomo. Leeeepo. Toga jutra sam stigao putničkom klasom… Pjevušim vojničku, Dunju moju, i idem mu na posljednje počivalište. Mnogi su bili otkad je umro u veljači prošle godine na njegovu grobu. Najviše Slovenaca, pa i Rumunja. Vojvođani su ga voljeli, ali su ga i viđali svaki dan. Mi ostali smo čekali koncerte da uz njega našim curama zapjevamo na uho i zaplešemo sentiše.
- Hej lepi. Đoletu si došao na grob. Znamo mi kako ga vi Dalmatinci volete. Kao i mi vašeg Olivera. Znaš ja sam ga video jednom na Korčuli vozio je zastavu 101 ili Yugu. Žuti je mislim bio… I mi smo sve Dragojevićeve pesme znali kao vi Balaševićeve. Idi napred pa levo, pa pravo pa ispod jednog stabla… Videt ces na osamljenom mestu je.
Lala mi je dao i cvit, ja sam ponio zastavicu Dalmacije, volili smo ga. Pa zapivao sam po putu i pjesmu o dvoje Zadrana, stih iznad svih. Baš pred Balaševićev kraj skladanu, otpjevanu u mom gradu. I pjesmu D-MOL, i Vasu Ladačkog, pa i prigodni Requiem sam otpjevao po putu do groba velikog i neprežaljenog Đoleta. Jedna Olivera je baš tada ostavila i svoj cvit, a ja sam mu naglas zahvaljivao na svim stihovima uz koje sam rastao, odrastao, sazrio i starim. Plišani zeko uz spomenik i natpis bez crne bela ne bi vredela…Žao mi je što ga evo skoro točno godinu dana nema, al tako mora biti, jer prolazni smo… Sve se menja i sve teče čoveče… Veliki i neprežaljeni Đole!