Dan je počeo kao svaki drugi u Mostaru. Bio sam na poslu, nakon ručka sjeo kod kuće sa svojom suprugom. Nešto sam čitao, a ona je kao i uvijek tražila što bi mogla raditi. Velikih razlika između mene i moje pokojne supruge nije bilo. Kada ne bi imala što raditi, ona bi sebi uvijek dala neki zadatak koji je željela ispuniti. Dat ću vam jedan primjer. Dok smo živjeli u Jajcu, ja sam uzeo godišnji odmor. Baš sam želio i trebao odmoriti.
Tada je moja supruga odlučila da moram okrečiti zidove našeg stana. Da, trebalo mu je krečenje. Ona je željela raditi zidove, a ja sam trebao raditi stropove. Mislio sam da ćemo brzo završiti. Ono što je uslijedilo bilo je iznenađenje i za mene. Da sam znao što me čeka, sigurno ne bih pristao na ovaj posao i upustio se u avanturu. Da skratim priču, strugali smo zidove u stanu i ponovo krečili sve zidove i stropove. Tada sam po prvi put vidio dječje slike na nosivom zidu našega kupatila. Do tada su bile sakrivene bojama. Sa fasadexom sam farbao sve stropove, a najteže mi je bilo što fasadex ima miris koji mi smeta jer imam astmu.
Tada sam se zakleo da do kraja života neću nikada okrečiti stan, a pogotovo farbati strop. Dok sam završio farbanje stana, godišnji odmor je već završio, tako da sam došao na posao umorniji nego sam to bio kada sam išao na godišnji. Jedna preporuka mladim muževima: nemojte se prihvaćati kućanskih poslova za koje niste kvalificirani. Sve ovo sam napisao kako bi vas upoznao s mojom pokojnom i voljenom suprugom Hanom. Vratimo se na početak priče. Padala je kiša, dan je bio sasvim običan, nisam ni slutio što me kasnije čeka. U jednom trenutku je zazvonio telefon. Javio sam se, a na drugom kraju žice je bila tajnica koja me zamolila da sačekam nekoliko trenutaka.
Zatim se javio muški glas. Zvao me dr. Jadranko Prlić. Bio sam jako iznenađen. Do tada sam ga samo jednom vidio, i to kada sam pošao na rad Žepče. Zamolio me da dođem do njega. Pristao sam, rekao sam svojoj ženi da idem kod dr. Prlića. Dok me tajnica vodila do ureda, ja sam bio u velikoj dvojbi zbog čega sam pozvan kod ovog visokog dužnosnika. Na sebe sam gledao kao na običnog radnika u zdravstvu. Prlić je bio jako prijatan, kao i prvi put kada smo se upoznali. Nije puno okolišao. Jednostavno mi je rekao da su odlučili zamoliti me da predstavljam svoju državu BiH u Japanu! Takvu ponudu nisam ni sanjao.
Bio sam u šoku. Nisam vjerovao svojim ušima. Ni danas ne mogu opisati osjećaje koje sam doživio kada mi je Prlić na stol stavio ovu ponudu. Japan je daleko, a ja bih sada tamo trebao predstavljati svoju zemlju. Onda mi se javio onaj tihi glas koji me prati uvijek u životu u sličnim trenutcima. I tada mi je rekao što trebam raditi. Ja sam dr. Prliću jednostavno rekao kako se trebam prvo posavjetovati sa svojom suprugom Hanom i da ću mu se javiti nakon toga.
Htio sam pješice kući, ali Prlić nije dopustio. Osigurao mi je prijevoz. Htio sam kući pješice jer sam želio u hodu razmisliti o ponudi koju sam dobio. Želio sam i sebe preispitati o toj temi, izvagati svoje sposobnosti da vršim tako važan posao. Ako prihvatim to, onda više nisam Ben privatna osoba, nego Ben javna osoba. To su dvije sasvim različite stvari. Onaj tko nije spreman svoj rad staviti na sud javnosti, onda ne treba preuzeti jednu ovakvu dužnost. Drugo, Ben kao javna osoba više ne živi za sebe, nego i ne smije ni najmanje sramotiti svoju zemlju. Kao student sam bio pripreman za razne situacije, ali ovo je bio nešto drugo. Nešto stvarno! Iduća kolumna donosi nastavak ove priče.