Zorana Lazarević. Milica Nikolić. Milica Mršulja. Tri imena, jedna osoba, a priča od koje podilazi jeza, topi se srce, i na kraju, padne i suza radosnica.
Sve je počelo u zimu 1994. godine, kad je jedna beba u veljači pronađena pokraj kontejnera u kartonskoj kutiji ispred glazbene škole u Gnjilanu.
Kad je dovedena u rodilište, dobila je sve ono što joj je surovost života oduzela prilikom uzimanja prvog daha, ljubav, pažnju, posvećenost i nadimak - Nera, po grčkoj boginji hrabrosti. Taj nadimak, napravio je od Milice pravu ratnicu, ženu i majku, danas uspješnu spisateljicu, novinarku i talentiranu glumicu.
Da je posvojena i da nije biološko dijete obitelji Nikolić, Svetlane i Ljubiše, saznala je na najsuroviji način, od vršnjaka.
- Imala sam pet godina, kad sam saznala da sam posvojena i to na ružan način, od djece na ulici. Oni su to čuli od roditelja, pa su se malo igrali rata protiv mene. Poslije sam saznala da sam posvojena s tri i pol mjeseca i da sam rođena na Kosovu - ispričala je Milica, prenosi Slobodna Dalmacija.
Svetlana i Ljubiša, bračni par iz Leskovca koji nije mogao imati djece, bili su puni ljubavi od prvog trenutka kad su je uzeli u ruke. Kad im je ispričala šta su joj prijatelji rekli, objasnili su joj da možda nisu njeni biološki roditelji, ali da je ona njihova kćerka.
- Tad mi je mama objasnila da me nije mogla roditi, ali da me nosila u srcu, kao i da me je druga teta rodila. Ona me nije mogla zadržati, a moji roditelji su silno željeli bebu - rekla je Milica, prenosi Kurir.
Tko su joj pravi roditelji, odakle je, čija je, počelo ju je kopkati u pubertetu.
Prvi pokušaj da sazna sve detalje, nije urodio plodom, ali se slagalica polako počela sklapati.
- Kad sam ušla u pubertet, kad je krenulo prvo zaljubljivanje, druženje, razmišljala sam, šta ako slučajno na taj način upoznam nekog tko mi je brat ili sestra, da mi je u rodu, da sretnem majku ili oca na ulici, a da ne znam tko su? Bojala sam se svega toga. Tad se otvorila ta tema, pitala sam roditelje, rekla sam "voljela bih znati tko sam, što sam, odakle sam". Tad su mi rekli da ni oni ne znaju sve, idemo u Centar za socijalni rad i pokušati ćemo saznati. Tamo sam saznala da sam s Kosova - ispričala je.
Do informacija je bilo teško doći, a i kada bi došla do novih saznanja, neki ožiljci su postajali sve veći.
- Do tih papira sam teško došla, sva vrata su mi bila zatovrena. Sve je bilo nekako baš sumnjivo, kasnije sam saznala da mi je otac bio utjecajan čovjek na Kosovu, kao i da je on sve to, navodno, zataškivao. Pokojni tata mi je rekao da sam posvojena u Gnjilanu, i da me je biološka majka napustila jer je morala. Kad sam saznala gdje, nije mi bilo svejedno. Oni su znali informaciju da sam pronađena pored neke škole kao i da se ulica zvala Cara Lazara. Zato što je bila Ulica cara Lazara, u bolnici su mi dali ime Zorana Lazarević, pošto sam pronađena u zoru u toj Ulici cara Lazara - rekla je.
S tim činjenicama, počela se u njoj buditi i tjeskoba. Kako je netko mogao ostaviti dijete na ulici, kakva je to osoba?
- Saznanje da sam ostavljena na ulici me je prilično prodrmalo i poremetilo. Anksioznost, napadaji panike, shvatila sam da stvarno nisam bila željena. Sa roditeljima sam to nekako preboljela - reka je.
Jednog dana, odlučila je potragu proširiti preko društvenih mreža. Na Facebook grupi posvećenoj Gnjilanu, stavila je status koji se raširio kao požar. Uskoro su počela pristizati prva saznanja.
- Imala sam 18 godina. Počeli su se javljati svi koji se sjećaju tog događaja. Tražila sam po medijima i ništa nisam našla. Samo mi je jedan stariji novinar rekao da se sjeća informacije da su Novosti objavile da je neka beba pronađena. Međutim, ja to nisam našla - rekla je.
Ponovno je počela zvati centar za socijalni rad. U jednom takvom razgovoru, sasvim slučajno je otkrila kako je i gdje je zaista pronađena. To saznanje, zatreslo joj je tlo pod nogama.
- Kad sam komunicirala sa radnicima iz centra u Gnjilanu, ništa mi nisu htjeli reći. Na kraju mi se javila krajnje neljubazna radnica centra, koja mi je drsko rekla "Ma, zašto ti tražiš to đubre koje te je ostavilo pored kontejnera?". Tad sam prvi put čula za tu informaciju. Kad sam se sabrala, pitala sam je da li je to istina. Rekla mi je "Da, da, mi to znamo, bila si u kutiji ostavljena, nepokrivena, da umreš. I ti tražiš tu osobu." - ispričala je Milica.
Uskoro je došla prvo do rođaka biološke majke, pa i samog razgovora s njom. U prvi tren žena za koju je saznala da je njena majka, odbijala je to priznati.
- Znala sam da ima obitelj, sve i nisam htjela da joj kvarim tu idilu. Prvo nije htela priznati, pa je onda rekla da je to neka njena rođakinja, i na kraju je ipak priznala sve, došla je u Leskovac. Zagrlila me, počela je plakati... Ne mogu reći da sam bila ravnodušna u tom trenutku...
Sve što je prošla u životu do danas, učinilo je Milicu jakom ženom, svu svoju tugu i strahove pretočila je u riječi. Kroz svoje romane, ispoljila je nevjerovatan dar za pisanje, koji nije prošao nezapaženo.
- U filmu "Toma" ima jedna rečenica "Sretni ljudi ne pišu pjesme". Stojim iza toga, netko tko je zaista ispunjen i sretan, ne može tako lako napisati nijednu sretnu rečenicu. Ta potreba za pisanjem je nastala iz tuge, iz emotivne praznine. Dvije knjige sam napisala do sada, i otkako sam postala majka, otkako sam ispunjena ljubavlju, ne mogu spojiti dvije rečenice - ispričala je Milica.
Kad je postala majka, i prvi put uzela svog sina u ruke, shvatila je šta je njena biološka majka ustvari napravila.
- Više se ne želim čuti i viđati s njom. Kad sam je nazvala prvi put, rekla mi je "Ako hoćeš, možeš me udariti, možeš me pljunuti, možeš mi raditi šta hoćeš". Onda sam joj rekla "Neću ništa. Ti si me rodila, hvala ti. Da me nisi rodila, ne bih bila ovdje gdje jesam". Međutim, kad sam rodila sina lani, kad sam ga uzela u ruke, tad sam shvatila koliko je lošu stvar napravila, da je time što me ostavila na ulici htjela ubiti ono što je rodila. Tog trenutka sam spoznala da joj ne mogu oprostiti i zaboraviti. Nisam joj to rekla - ispričala je.
Danas je novinarka, glumica i spisateljica koja iza sebe ima nekoliko knjiga. Uspješna, reklo bi se, u inat svemu što ju je snašlo pri rođenju. Sin Ilija i suprug Miloš, danas su joj prioriteti, uz obitelj koja joj pruža pažnju i ljubav. Sve ono što joj je na početku života, nepravedno zamalo oduzeto.
