Prošli tjedan bio je u znaku poklada, početka korizme i Valentinova. Maškaralo se na sve strane. No u svijetu politike maškarijada traje čitavu godinu. Previše je onih koji ispod prozapadne krabulje skrivećke na istok ili jugoistok bulje. Drugima prijete, a svom narodu preporučuju da pripremi gas-maske! Jer ako ne bude po njihovu, mogli bi se svi ponovno naći u rovu.
Valja istini pogledati u oči. Laž se oblači u razna odijela, a istina više voli da je gola, barem dopola. Jedna dokona dama reče da je za pola sata skinula tri kilograma. Nisu joj vjerovali pa im objasni:
- Pa skinula sam šminku!
Tako je to i na političkoj pozornici. Puno toga što se pokušava prikazati građanskim zapravo je pseudo-građansko, ali s pritajenom željom da postane feudo-građansko. Vidi se iz aviona da je kvazi-građanski zapravo gazi-etnički.
Dan zaljubljenih slavi se samo jedan dan, a mržnja se slavi puno dulje, kod mnogih uopće ne prestaje. O čemu je 1920. godine pisao Ivo Andrić. Nobelovac u svom pismu prijatelju piše i valja podsjetiti. Jer je možda aktualnije nego prije stotinjak godina: “Dragi prijatelju.
Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni”.
Nobelovac dodaje puno toga i na kraju zaključuje: “Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas”.
Pismo kao da je pisano danas najodgovornijima u BiH i oko nje. Mnoge bi konačno trebalo opametiti. Prije novog ludila. Mnogima u Europi još nije jasno ono što je Europljaninu Andriću bilo jasno prije stotinu godina. Najodgovornijima u Europi dugo nije bilo jasno zašto je tim konstitutivnim Hrvatima toliko stalo do jednakopravnosti u BiH. Pa su konačno shvatili. Ali još nisu shvatili oni koji bi u BiH to trebali dopustiti. Puno toga u vezi s tim sliči jednom telefonskom razgovoru (ne)ugodnom. U policijskoj postaji zazvoni telefon, a s druge strane žice začuje se glas:
- Alo, policija, ušla mi mačka u stan!
- Alo, gospođo, nemojte se zbog takve sitnice toliko uznemiravati - reče joj policajac.
- Ma, kakva te gospođa snašla, ja sam papagaj - priopći mu ptica koja govori, ali ne s mačkama.
Previše toga u BiH dobro je loše, a loše je idealno. Kao u slučaju u osnovnoj školi kad se učilo o zdravoj prehrani. Učiteljica upita đačića Hercegovca:
- Što u vašem domu doručkujete?
- Kad imamo para, doručkujemo salamu, a kad nemamo, onda jedemo pršut - objasni joj mali Ero s ovoga svijeta. •
